Premda vuče korene iz tradicionalnih veština koje su se praktikovale vekovima (Hwarangdo, Taekyon, Subak i dr. - ima ih ukupno 31), sam tekvondo je stvoren nakon Drugog svetskog rata na inicijativu vlade Južne Koreje koja je u tom cilju okupila čelnike najpoznatijih borilačkih stilova, ali i istoričare, lingviste, filozofe i dr. Polazeći od bogatog nasleđa, a imajući u vidu zahteve današnjice, oni su, oslanjajući se na savremena naučna saznanja, izvršili izbor i sistematizaciju najefikasnijih tehnika i kreirali borilački sistem po meri čoveka XX, odnosno, sada već XXI veka.

      Naročito je važno istaći da je, uz japanski džudo, tekvondo jedina istočnjačka borilačka veština koja je postala olimpijski sport. Nakon što se uspešno dokazao kao demonstracioni sport na Olimpijadi u Seulu 1988. godine i Barseloni 1992. godine, tekvondo je na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine konačno postao i zvanična olimpijska disciplina.
      Ono po čemu je tekvondo nadaleko poznat i po čemu se razlikuje od karatea i drugih srodnih disciplina je odlična nožna tehnika, sa  čestim  udarcima  u skoku.

     Udarci nogama u skoku su deo korejske tradicije i nekada su služili za obaranje konjanika iz sedla, a danas se koriste zbog svoje brzine i eksplozivnosti, kao i radi usavršavanja tehnike. Tekvondoovci rado demonstriraju svoju veštinu na javnim nastupima - uvež bani majstori su u stanju da u jednom jedinom skoku zadaju i po 4 udarca nogama i slome isto toliko dasaka, da preskoče preko glave partnera koji stoji uspravno i pritom razbiju nogom dasku, da uz okret od 360 stepeni u skoku nogom skinu jabuku sa glave partnera i slično.